Mikroorganizmi su najzastupljeniji od svih organizama.
Obično, mikrobe ne smatramo toliko važnima. Mi ne razmišljamo o njima kao da su oni u nama ili na nama, ali oni jesu i to u bilionima ili čak trilionima. Činjenica je u stvari, da je ljudsko telo napadnuto velikim brojem mikroba mnogo više nego što to možete zamisliti. Šokantno je znati da se u svakom od nas nalazi veći broj mikroba nego ćelija u čitavom telu. Da uprostimo, broj mikroba koji živi u našim telima kao i u našoj bližoj okolini je maltene neograničen.
Mikrobi vrše dubok uticaj na zdravlje čoveka i njegovu dugovečnost. Infektivne bolesti su glavni uzrok oboljevanja, invaliditeta i smrti u Americi danas. Nedavna istraživanja preciziraju da je preko 90% od poseta lekarima vezano za infekcije. Infekcije su svakako glavni uzrok odlaska u bolnice kako za decu tako i za odrasle. Skoro svako može da se priseti kako je barem jednom otišao lekaru kao dete ili tinejdžer zbog neke infekcije.
Infektivne bolesti su glavni uzrok prerane smrtnosti širom sveta, ali ovo nije trenutno slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama. Degenerativne bolesti, poput oboljenja srca, dijabetesa, Alcrhajmerove bolesti i raka, ostaju glavni uzroci smrtnosti.

Ipak, od 1600 do ranih 1900-tih ogromna većina smrtnosti u Americi,osim onih koje se pojavljuju prirodnim uzrocima, u vezi su sa infekcijama. Na primer, u ranim 1900-tim nekoliko miliona Amerikanaca stradalo je samo od epidemije gripa. Svakako, u toj eri bilo je i drugih jakih uzročnika smrtnosti, medju kojima kolera, difterija, tuberkuloza, male boginje, tifus, veliki kašalj, hepatitis, shigella i amebna  dizenterija. Pa ipak, do 1940-tih smrtnost od ovih bolesti dramatično se smanjila. Različiti faktori, uključujući i sanitarna unapredjenja,ishranu i otkriće antibiotika bili su odgovorni za to direktno. Pa ipak, infekcije i dalje ubijaju i činjenica je da milioni Amerikanaca i dalje umiru svake godine od raznih infektivnih oboljenja.
Ono što se čini bizarnim je da infektivne bolesti ostaju glavni uzročnik smrtnosti i invaliditeta uprkos napretku moderne medicine. Medicina jednostavno nije uspela da zadrži rastuću učestalost raznovrsnih mikrobskih oboljenja, od kojih su mnoga u stvari prastara samo u obnovljenoj formi. Poslednja statistička istraživanja ukazuju da je smrtnost uzrokovana infekcijama porasla od 1980 do 1992 za nekih 60%. Ovom stopom će tokom 21-og veka infektivne bolesti preteći srčana oboljenja kao i ontološka te postati primarni uzrok smrtnosti.
Zapanjujući aspekat ovih infektivnih epidemija je nemogućnost moderne medicine da kotroliše ova dešavanja.
Antibiotici ne uspevaju da zadrže napredak modernih danas prisutnih infektivnih uzroka smrtnosti i ne postoji ni jedan lek koji garantovano leči bilo koja od glavnih infektivnih oboljenja.
U stvari, lekovi, naročito antibiotici, su i otežali problem.
Ovo je zbog toga što je velika upotreba razlićitih antibiotika kreirala na iste otporne mikrobe. Ono što se dešava je da mikrobi, zbog svoje sposobnosti da preživljavaju u osnovi „nadmudruju“ lekove.Oni menjaju svoju genetiku i tako postaju imuni na antibiotike.

Ovi „mutanti“ mikrobi su glavni uzrok ozbiljnih oboljenja u zapadnijim zemljama. Zbog toga što su genetski izmenjena, mutirani mikrobi su ne samo sposobni da se odupru antibioticima već i izbegnu ljudskom odbrambenom sistemu. Neverovatno, ali neke bakterije uspevaju da  čak „svare“ antibiotike i koriste jedan njihov deo kao gorivo. Prosto rečeno, oni su „genetski inteligentni“ i zbog toga najteži za odstranjivanje.
Infekcije izazvane mutiranim mikrobima su obično ozbiljne i neretko životno preteće. Neverovatno, prema „Hippocrates“ časopisu nekih 130000 hospitalizovanih pacijenata umire svake godine od na antibiotike otpornih mikroba samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Ako posmatramo dalje, kako opisuje Lappe u „Klice koje ne žele da umru“  desetine miliona Amerikanaca koji nisu imali ozbiljnije infekcije dobijaju ih jednostavno dolaskom u bolnice, bilo kao pacijenti ili samo u poseti nekome. Ove statistike ilustruju i ukazuju na veliki obim ovih epidemija mutiranih mikroba. Sigurno, nebrojive hiljade drugih ljudi pati od ozbiljnih bolova i invaliditeta kao rezultat toksičnosti infekcije mikroba. Neverovatno, lekari i doslovno često stoje bespomoćni – i bez nade – dok se infekcija i dalje razvija. Stvar je u tome što svake godine milioni ljudi gube svoje zdravlje ili svoje živote od infekcija koje su bile potencijalno izlečive, samo da su lekari znali za antiseptike iz Prirode.
Otpornost na lekove je samo jedan od mnogih problema antibiotika. Alergijske reakcije na antibiotike su relativno oubičajene. Reakcije su često iznenadne i ozbiljne. Samo od penicilina hiljade ljudi umire širom sveta od anafilaktičkog šoka.
Osim smrti, ozbiljna oštećenja imunog sistema i unutrašnjih organa mogu se pojaviti zbog alergijske preosetljivosti na penicilin,tetracycline, lekove bazirane na sulfatima i cefalosporine.
I kao da to nije dovoljno antibiotici još i narušavaju ravnotežu postojećih mikroba u telu. Ljudsko telo sadrži literalno trilione klica različitih tipova. Ove klice žive u vrsti takmičarskog, konkurentog balansa. Kada je ta ravnoteža narušena, štetne bakterije mogu dobiti uporište koje vodi ka uznemirujućim simptomima kao i neposrednoj bolesti. U stvari, antibiotici jako brzo uništavaju zdrave bakterije, a to vodi ka potencijalnom oštećenju tkiva od strane patogenih bakterija. Plus, antibiotici izazivaju genetsku mutaciju čiji efekat je katastrofalan.
Amerikanci potroše bilione dolara svake godine na antibiotike, bilo dobijene na recept ili iz slobodne prodaje. Na nesreću, veći deo ovog novca je uzaludno potrošen. Ne samo da su antibiotici u većini slučajeva neefektivni već i pogoršavaju stanje bolesti. Ima više razloga ovoj neefikasnosti. Kao što je bilo napomenuto ranije antibiotici kreiraju štetne mutirane mikrobe. Ovi mutanti, budući da su imuni na antibiotike nastavljaju da uzrokuju infekcije i preteško ih je uništiti. Antibiotici uništavaju odredjene bakterije koje imaju korisna delovanja. Na primer, dobrotvorna bakterija kao što je Lactobacillus acidophilus i bifudus. Korisne bakterije su pomoć imunom sistemu i pomažu prevenciji infekcija škodljivih mikroba. Toksičnost lekova je još jedan od hendikepa koji dolazi od prevelikog oslanjanja na antibiotike. Raznolikost antibiotika, kao što su aminoglycosides, erytromycin i tetracyclin otvoreno toksikuju unutrašnje organe, što vodi izmerljivoj oštećenosti vitalnih organa poput jetre, slezine, koštane srži i bubrega. Činjenica je da su antibiotici obično uzrok hepatitisa koji je upalno oštećenje jetre. U nekim slučajevima oštećenje je toliko veliko da jetra prestaje da radi i dolazi do smrti kao rezultata. I više od toga, antibiotici vrše direktan toksični uticaj na imuni sistem i mogu pogoršati antimikrobske akcije belih krvnih zrnaca.

Iako su antibiotici korisni u određenim okolnostima i- mogu spasti i život- činjenica je da se prepisuju prekomerno, a to vodi širokom opsegu katastrofalnih zdravstvenih posledica.
Na nesreću, antibiotike javnost često traži iz straha. Oni mogu biti takođe prepisani od strane lekara iz emotivnih razloga. Na primer, roditelji dovode kod lekara dete koje je obolelo od velikog kašlja i u groznici je. Temperatura deteta je već preko 37,8C i dete je mrzovoljno i nema apetit. Roditelji su zabrinuti, neretko uplašeni; lekar nije toliko uplašen bolesti jer nije roditelj ili je u potencijanoj sudskoj parnici. Roditelji zahtevaju da se nešto odmah
učini; lekar se oseća u obavezi da prepiše antibiotik čak iako je bolest najverovatnije izazvana virusom, koji je imun na antibiotike.
Ova vrsta događaja dešava se milion puta svakodnevno. Činjenica je da se desetine miliona recepata daje pogrešno za viralne infekcije svakog meseca. Neverovatno, više nego što je to zaista medicinska potreba, strah od sudske parnice je motivacija za izdavanje recepata. Očigledno, situacija je potpuno van kontrole.
Farmaceutske kompanije su u dilemi. One ne mogu da naprave lek dovoljno brzo i ne uspevaju da „drže korak“ sa otpornošću mikroba. Izgubili su sve nade da će pronaći „magični metak“. Farmaceutske kuće ne mogu da naprave lek koji će uspevati da se izbori sa rastućim talasom na lekove otpornih mikroba.
Neverovatno, proizvođači lekova su po prvi put u skorijoj prošlosti počeli da vrednuju potencijal prirodnih supstancija kao i sastojaka koji ojačavaju imuni sistem kao odgovor. Ipak, 1930-tih prirodni sastojci i jedinjenja bili su primarne supstance korištene za tretiranje infekcija, a otkriće penicilina u 1940-tim ono koje ih je zamenilo.

Pre penicilina, koji je po sebi prirodna komponenta, lekari su prepisivali širok opseg prirodnih antiseptika i lista uljučuje i sumpor, beli luk, đumbir, kanadski ljutić, pupavicu, timijan, kamfor i ren. Naravno, lekoviti sastojci bili su korišteni u toj eri uključujući srebro-nitrat, živu, arsenik, jod, fenole.
Ovi pomenuti sastojci su potencijalno toksični i zbog toga bivaju u velikoj meri odbacivani. Drugi otrovi kao što su terpentin i petrohemikalije koristili su se sve više.
Pa ipak, poseta muzeju, antikvarnici ili staroj apoteci ilustruje pravi trend u Americi pre drugog svetskog rata. Posmatranjem nalepnica na starim bočicama za lekove otkriva da je prirodna medicina bila uglavnom zastupljena i to je bio slučaj u Americi tokom 200 godina. Drugim rečima, dok su rani lekovi bili otrovi ili takozvana „zmijska ulja“ i sadržali sastojke kao što su kerozin, terpentin, arsenik i živa, većina je dobijana iz različitih prirodnih izvora/biljaka kao što su upravo kanadski ljutić, pupavica, đumbir, seneka, balzam, čičak, bor, cimet, limeta, korijander, kardamom, kumin, kora breze, kora trešnje, klinčići, timijan, žalfija, origano kao i još mnogo drugih. Sve ove biljke poseduju antibiotičku snagu.
Kroz nebrojane vekove prirodnjaci i lekari iz raznih delova sveta koristili su prirodne sastojke za tretiranje infekcija, a otpornost mikroba je bila nepoznata. U drevno doba kao i u relativno ranijoj istoriji  prirodni antibiotici su bili jedina nada za borbu protiv infekcija mikroba.
Sada i mi moramo da se pouzdamo u prirodnu medicinu ne bi li odstranili panoramu infektivnih oboljenja, uključujući tu i na lekove otporne infekcije. Zacelo, sintetički antibiotici su nepouzdani za lečenje, plus propratni loši efekti su obimni i često ozbiljni, gde su sa par izuzetaka prirodni antibiotici u osnovi netoksični.

Ulje Divljeg Origana je glavni prirodni antiseptik. Ono ima   velike moći u uništavanju mikroba. Svaki mikrob protiv koga je testirano podlegao mu je. Jedinstveno, nema tendencija mikrobskog otpora. Ono je zaista sam vrh svih prirodnih antiseptika. To je toliko efikasan antiseptik, da mu se niko ne može suprotstaviti bilo da je u areni sa prirodnim ili sintetičkim suparnikom u smislu mogućnosti da uništi širok opseg mikroba.
Ulje Divljeg Origana je biljno ulje koje se dobija od određenih vrsta origana. Medicinski origano je uglavnom drugačiji od onoga koji imamo u našoj bašti. Takođe je različit i od začina koje kupujemo u prodavnici, koji je obično u maloj meri pravi origano.
Važno je razumeti da Divlji Origano nije isti onaj začin koji nalazimo na policama u prodavnici kada tražimo začin za picu.
Treba znati da postoji preko 30, moguće čak do 40 različitih vrsta origana i to dovodi do velike konfuzije kada se to odnosi na njegovu medicinsku primenu. Drugim rečima, komercijalni origano koji mi poznajemo nije onaj koji se koristi u medicinske svrhe.To nije ista vrsta. Budite svesni da bi bilo teško očekivati njegova prava lekovita svojstva da deluju tako što ćemo jesti pizzu ili špagete.
Vrsta medicinskog origana dolazi nam od jedinstvene vrste origana koja raste širom sveta. Vrste najvišeg reda su pronađene u mediteranskom pojasu. Ovaj „Divlji“ origano je bogat esencijalnim uljima do kojih može da se dođe destilacijom. Biljka se prerađuje kroz specijalan vid destilacije koji se vrši isto već hiljadama godina.
Ovaj „odgovarajući“ vid destilacije osigurava minimalne gubitke i promene aktivnih supstanci i kao takav obezbeđuje da se lekovita svojstva u potpunosti zadržavaju.

Rezultat je bledo, braon-žućkasto, poput ćilibara boje, ulje koje ima jak i moćan ukus. Njegov miris je sličan onom od kamfora. Ulje se lako meša sa masnoćama u kojima je njegov jak ukus i miris promenjen. Vremenom ulje Divljeg Origana postaje braon boje i može ponekad da ima i tamno braon nijansu.
Potrebno je nekih 200 kilograma biljaka da bi se proizvelo 2 litre ovog ulja. Ovo ulje nije samo teško i skupo proizvesti, nego je i potpuno drugačijih svojstava od onih koje daju poznate vrste origana. Deset hiljada kilograma komercijanog origana može biti destilovano ali dobijeni ekstrakt nikada neće imati blagodeti, koje mogu imati čak samo nekoliko kapi ulja Divljeg Origana.
Origano koji se koristi u ishrani poput onoga koji ide na pizzu, sos ili špagete koji je takođe tip origana koji se može nabaviti na policama začina u prodavnici nije čak ni origano. To je majoran u većini slučajeva i to poznatiji u narodu kao „slatki majoran“. Naziva se slatkim zbog svog blagog, prijatnog i ne tako jakog ukusa u poređenju sa pravim origanom. Majoran, a ne origano je začin koji se najčešće dodaje picama. Biljka i ulje su iskorišćeni potpuno u procesu prerade i koriste se da daju ukus svemu od mesa i soseva do alkoholnih pića i svežih napitaka. Ulje majorana se koristi kao miris za sapune, deterdžente i kozmetiku, a takođe je i osnova za parfeme. Šta više, neki od običnih začina nisu čak ni majoran, a gde tek origano. Samo za primer, praktično sav takozvani origano sa Zapadne obale je nalik origanu.To je biljka iz Meksika. Ili je to Španski Origano, koji je što je još gore i otrovan.
Oba i meksički i španski origano su u potpunosti botanički bez ikakve rodbinske veze sa pravim origanom niti majoranom. Ove vrste su uz dužno poštovanje Lippia gravolens i Thymus capitatus.
Obe nisu za ljudsku upotrebu u ishrani.

Zbog ovih neslaganja neophodno je znati šta termini ulje od origana, mrvljeni divlji origano i origano kao začin, znače u odnosu na ovu knjigu. Ovi termini definišu potpuno drugačije supstance od komercijalnih začina i biljaka. Drugim rečima, šta god da se nalazi na policama u supermarketima nije medicinski upotrebljiv origano i tačka.
Isto važi i za mnoge druge dodatke ishrani koji se nalaze u prodavnicama zdrave hrane. Takvi proizvodi ne mogu i neće izraziti isceljujući efekat opisan u ovoj knjizi. Jedino zaista divlji i bezbedonosnog kvaliteta, medicinski primenjiv origano, kao sorta i ulje koje je moguće naći, prave se kod starih majstora (ručno ubran, mediteranska vrsta). Za istinski mediteranski izvor, sastojci u ovim dodacima, dobijaju se od izvorno pravog origana kao vrste.
Samo na ove se možemo osloniti da poseduju različita jaka lekovita svojstva koja se i očekuju od prave biljke Origano. Klonite se origana koji se dobija iz regiona koji su van Mediterana kao što su Španija i Maroko. Ovi su jako lošeg kvaliteta i njihovo ulje čak može biti i otrovno.
Idealna vrsta je mešavina divljeg ulja origana dobijenog sa najviših planinskih vrhova Mediterana. Ova mešavina je pronađena kao emulzija u hladno ceđenom maslinovom ulju (plavo označen brend). Postoji i cela biljka poznata kao neprerađena biljka.
Ovaj oblik je najveće snage; neobrađena ili cela biljka, zajedno sa vlaknima, flavonoidima i mineralima. Neprerađena biljka/začin origano je obično kombinovan sa Rhus coriaria(grozdasti ruj), poznat i kao planinski sumac te oni zajedno daju celovit proizvod. Ova kombinacija je originalna narodna formula u upotrebi preko 2000 godina.
Infekcije su samo jedna od panorame upotrebljivosti ulja divljeg origana. Ovaj neprocenjiv sastojak najbolje je iskorišten u protiv-upalnim procesima. Šta više on je i antioksidant.

Poseduje i protivotrovna svojstva i sposoban je da neutrališe otrov od velikog broja organizama uključujući paukove, škorpije, pčele, mrave i zmije. Ulje divljeg origana je prirodni anestetik i kao takvo neprocenjivo u lečenju raznih tipova povreda i bolnih tegoba.
Takođe je i mucolytic, što znači da pomaže kod proređivanja i pokretanja sluzi što je jako korisno kod plućnih oboljenja.
Koristi se kao antitusivni faktor, što znači da zaustavlja kašalj i sprečava spazam plućnih krila. Dodatno, ulje divljeg origana poseduje antispazmičke sposobnosti, što znači da otklanja grčeve i spazam mišića. Naravno, to znači da je ovo korisno bukvalno za sva oboljenja pluća. To takođe znači da zbog ovih direktnih uticaja na mišiće postaje neprocenjiv u širokom spektru strukturalnih i bolnih poremećaja.
Uprkos sveupotrebljivosti, najveća vrednost ovog ulja odnosi se na antimikrobska dejstva. Ulje divljeg origana drži prevlast kao prirodni najjači antiseptik i pomoć kod izlečenja bukvalno svih oboljenja.