Aromaterapija

Po definiciji koju je utvrdila Međunarodna organizacija profesionalnih aromaterapeuta: aromaterapija je kontrolisano korišćenje etarskih (esencijalnih) ulja u svrhu održavanja i/ili unapređenja zdravlja, tela, misli i duha.

Aromaterapija je jedna od metoda koju priznaje naš Pravilnik Tradicionalne medicine.

Iz same definicije vidimo da se radi o holističkom pristupu zdravlju čoveka, što lično smatram najispravnijim načinom.

Istorija savremene aromaterapije počinje u Francuskoj početkom XX veka, iako su se esencijalna ulja koristila za ublažavanje različitih tegoba i u kozmetičke svrhe još u drevnom Egiptu.

Hemičar  René-Maurice Gattefossé je u jednoj laboratorijskoj nezgodi opekao šake nakon čega ih je tretirao uljem lavande i primetio blagotvorno dejstvo istog. Nakon toga se posvetio izučavanju esencijalnih ulja. U toku prvog svetskog rata je eksperimentisao sa uljima lavande, tamjana, limuna i karanfilića i, zapazivši njihova antiseptična svojstva, koristio ih za tretiranje rana kod vojnika. Godine 1937. objavio je knjigu Aromathérapie: Les Huiles Essentielles Hormones Végétales, kojom je termin ’aromaterapija’ ušao u upotrebu.

Pomenuti hemičar se smatra osnivačem francuske škole aromaterapije tako da ću prvo reći nešto više o njoj.

Francuska škola aromaterapije

Ono što ovu školu izdvaja su jasnoća i preciznost kako u indikacijama za koje se upotrebljavaju esencijalna ulja tako i u botaničkom poreklu biljaka od kojih su napravljena i hemijskim svojstvima samih ulja.

Da pojasnim. Postoje različite vrste istog roda biljaka (jednostavan primer bio bi – rod: origano (Origanum), vrste: divlji origano (Origanum vulgare) i majoran (Origanum majorana)). Kada se radi o biljkama od kojih se prave ulja, od različitih vrsta se prave i različita ulja, tj. različitog hemijskog sastava. Upravo je hemijski sastav direktno odgovoran za dejstvo samog esencijalnog ulja na organizam. Istovremeno, u zavisnosti gde i pod kakvim klimatskim uslovima raste ista vrsta biljke, određuje u kojoj količini i da li će se u toj biljci, a posle i ulju, nalaziti određene lekovite supatance. Tada se govori o različitim hemotipovima ulja.

Upravo na takvoj botaničkoj i hemijskoj preciznosti insistira francuska škola, što rezultira konkretnijim rezultatima kao i preciznosti upotrebe pojedinih ulja. Takođe, u ovom pravcu ulja propisuju lekari i farmaceuti, pa se pored spoljne primene i inhalacije koriste i za unutrašnju primenu, ali isključivo u dozama i oblicima koje odredi stručnjak, a nikada nerazblažena na sluzokože. Samim time esencijalna ulja koja se koriste moraju biti prirodna, kvalitetna, proverenog i poznatog sastava.

Veoma slična francuskoj je nemačka škola, s tim što se ona više oslanja na naučna istraživanja dejstva ulja, a ne samo na iskustvo aromaterapeuta.

Anglosaksonska škola aromaterapije

Anglosaksonska škola je zaslužna za popularizaciju aromaterapije. Ono što je karakteristično za ovu školu je primena nižih doza ulja koja se koriste za masaže, inhalaciju, u aroma lampama, a izbegava se unutrašnja upotreba. Ovakav pristup je oprezniji, ali je nedostatak što se ne insistira na preciznosti sastava ulja (botaničkom i hemijskom) kao ni na preciznosti  indikacija za koje se ta ulja koriste.

Takav neprecizan pristup omogućio je da se na tržištu, ne samo kod nas već i svuda u svetu, pojave manje kvalitetna ulja, nepoznatog i nepotvrđenog sastava. U francuskoj školi, aromaterapeut neće prihvatiti eterično ulje bez jasnih analiza hemijskog sastava, a farmaceut vas često može detaljno ispitivati o zdravstvenim problemima zbog kojih želite određeno ulje, pa čak i da odbije da vam proda isto.

Ono što izdvaja Probotanic ulja je upravo vrhunski kvalitet, botanička i hemijska preciznost, a samim tim i široka mogućnost primene u aromaterapiji.

dr Milica Šolak